AGRESIVNOST KOD DECE i kako se izboriti sa njom? saveti pedagoga

Ako ne računamo one koji su uspeli da kontrolišu svoje emocije ili da ih pokazuju na društveno prihvatljive načine – većina osoba na eksplozivan i implozivan način ispoljava svoj bes. Eksplozivan bes pokazuju oni koji reaguju na svaku sitnicu, skloni su bučnim raspravama i “lako planu”. Ovaj bes se ispoljava burno, kratko traje, brzo prođe. Impolzivan bes je ređi, ali se dugo pamti jer posledice mogu biti veoma opasne. Začudo, uglavnom ga ispoljavaju oni koji u svakodnevnom životu ostavljaju utisak smirenih i staloženih osoba. Ali, kada jednom “prasnu”, potpuno opravdavaju izreku “Čuvaj se gneva strpljivog čoveka”.

A vi, kojoj grupi vi pripadate?

Takođe, roditelji lako prepoznaju kada je neko dete agresivno prema njihovom, dok agresivnost svog deteta primete tek kada im neko drugi (vaspitači, učitelji…) skrene pažnju.

U slučaju agresije drugog deteta, roditelji se dele u dve kategorije: one koji će svom detetu savetovati da se brani samostalno i to odmah (makar to uključivalo agresivan odgovor), i one koji će svom detetu savetovati da svaki konflikt reši razgovorom ili uz pomoć neke odrasle osobe. Međutim, i ovi roditelji će na kraju dodati : »ali ako to ne pomogne, ti mu uzvrati istom merom…« Odnosno, čak i oni ponekad podrže agresiju deteta.

I opet, kojoj grupi vi pripadate?

Naime, vaš lični primer, stav koji imate uticaće na ponašanje vašeg deteta.

 

AGRESIVNO DETE: agresija ili faza razvoja?

Agresija je fizički ili verbalni oblik ponašanja koji ima nameru povredu druge osobe ili objekta.

Razvojno posmatrano, kod dece je pojava agresivnog ponašanja uobičajena i često se pojavljuje. Skoro polovina socijalnih interakcija u uzrastu od 12 do 18 meseci se može smatrati konfliktnim. Određena količina agresije ih podstiče na  razvoj takmičaraskog duha i dovodi do uspešnijeg savladavanja zahteva koji se pred njih postavlja. U skladu sa tim, razvoj „normalne“ agresivnosti kroz detinjstvo predstavlja segment razvoja.

Na primer, kada dete sa nepunih godinu dana baca igračke svuda oko sebe i svaki put traži od odraslih osoba da mu istu igračku dohvate da bi je ponovo bacilo – ono ne pokazuje nikakvu agresiju, već se prosto igra i ispituje svoje okruženje. Ili, kada sa 3-4 godine ugrize ili jako uštine drugo dete u vrtiću to ne znači da je dete agresivno (kao što roditelji pa i vaspitači često misle) već da je u procesu učenja kontrole svojih emocija.

Međutim, postoje kriterijumi po kojima razlikujemo dečija ponašanja koja su “normalna” tj. sastavni deo razvoja od onih “abnormalnih”. Ti kriterijumi su:

• UZRAST – Određeni oblici agresije su u jednom uzrastu prihvatljivi ali u sledećem (starijem) nisu. Na primer, kod dece predškolskog uzrasta »normalno« je pojavljivanja određenog broja napada besa, dok kod 10-ogodišnjaka to nije slučaj
• POL – S obzirom da je fizička agresivnost češća kod dečaka, ista količina agresivnosti kod sedmogodišnje devojčice bi pre predstavljala razlog za brigu nego kada se radi o dečaku istog uzrasta.
• KVANTITET – Normalna agresivnost se ne pojačava, ne intezivira, ne produžuje. Naprotiv, postepeno slabi i nestaje.
• KVALITET – Pojedina ponašanja kvalitativno odstupaju od »normalnih« agresivnih postupaka i predstavljaju ozbiljan poziv svih odraslih iz detetove okoline da se maksimalno uključe (mučenje životinja, podmetanje požara…)

Setite se definicije agresije. NAMERA je ona bitna razlika koja čini jedno dečije ponašanje “normalnim” (i sastavnim delom razvoja) ili agresivnim.

 

AGRESIVNO DETE

Kao i odraslim osobama i deci je potreban neki način („ventil“) da bi iz sebe izbacili nagomilane neprerađene dnevne sadržaje ili lične stresne situacije. Međutim, dok odrasli koriste mnoge mogućnosti za opuštanje: sport, šetnje, slušanje muzike, viđanje sa prijateljima, čitanje… deca tih mogućnosti nemaju, ili ih još uvek ne poznaju. Oni su u procesu odrastanja pa će tek naučiti koji „ventili“ odgovaraju baš njima i početi da ih primenjuju.

Agresivno ponašanje deteta često je zamaskiran „poziv u pomoć“ za rešavanje problema koji dete ima a koji ne uspeva samostalno da reši. Može biti i pokušaj privlačenja pažnje (roditelja, nekog vršnjaka ili simpatije).

Šta učiniti sa detetovom agresijom?

• Fizičke aktivnosti. Timski sportovi omogućiće mu da se fizički rastereti, ali i da vežba socijalnu komunikaciju sa vršnjacima. Takođe, svaka vaša zajednička fizička aktivnost (šetnje, vožnja bicikla…) je dobrodošla, jer istovremeno  jačate vaš međusobni odnos i oslobađate dete onoga što potiskuje, ili što neadekvatno ispoljava.

• Doziranje virtuelnih sadržaja. Igrice na kompjuteru (tabletu, telefonu…) utiču da dete postpeno usvaja agresivnost kao način rešavanja problema i postaje sve manje osetljivo na realno nasilje u svom okruženju.
• Konstruktivni načini. Naučite dete da izražavaljutnju na neke nove načine. Umesto što će pokušavati da nekoga udari, ponudite mu da udari jastuk, ili da crta, tačnije, žvrlja po papiru. Individualne razlike su velike pa će svakom detetu pomoći nešto drugo, ali konstruktivni načini za izražavanje besa, zaista, postoje.

• Promena uloga. Najbolje se usvajaju one lekcije koje imamo u ličnom iskustvu. Zato se igrajte menjanja uloga. Na primer: »Sada ćemo da se igramo kupovine, ti si mama i hoćeš kući a ja sam dete i hoću da ostanem u parku, odmah, hoću sada, odmah, aaaaaaaaaaa«. Imitirajte dete, promenite glas, uložite napor da ga iznervirate onoliko koliko ono obično iznervira vas, i uvek koristite stvarne situacije iz vašeg života.
• Budite dobar primer. Vikanje i batine su kontraproduktivne metode za iskorenjavanje nepoželjnog ponašanja. Ne kažnjavajte dete fizički jer time pokazujete da ste i sami agresivni i da je agresivnost način na koji vi stižete do svog cilja. Suzdržite se i od vređanja i ponižavanja, jer je i verbalno nasilje – nasilje.
• Podrška i pohvala. Kada vidite da je dete nervozno, da pokušava da se izbori samo sa sobom, da mu je zbog nečega teško… pokažite podršku, zagrlite ga. Takođe, pohvalite ga svaki put kada umesto na agresivan način uspe da neki konflikt reši verbalnim argumentima.

Konačno, ne zaboravite da, iako može delovati nerealno, agresivna deca imaju malo samopouzdanja. Zato su za sebe stvorili prostor gde se osećaju superiornijima i gde sebe doživljavaju kao pobednike. Za vas, to je poruka da poradite na njihovom samopouzdanju.

 

Autorka teksta – Jelena Holcer, pedagog, direktor Škole za roditelje

*autorski tekst u vlasništvu Pino brenda, podložan zaštiti autorskih prava uz zabranu korišćenja bez pismene dozvole vlasnika