Zašto deca lažu? objašnjenje pedagoga

Kada mama ljutitim glasom vikne na svog dvogodišnjeg sina: “Jesi li ti razbio šolju?”, a pri tom nema nikog drugog u prostoriji, dakle, očigledno je da je on odgovoran za razbijenu šolju. Uplašen njenim glasom, lako se može dogoditi da odgovori: “Nisam”.

Jasno, dete je izgovorilo neistinu, ali, da li je to laž?

Definicija laži ima veoma mnogo. Dok je po nekima laž samo ono što svesno kažemo kao neistinu, po drugima je laž i ono što svesno prećutimo. Ipak, svi se slažu da laži ne moraju uvek biti negativne. Postoje i “bele laži” koje su bezazlene, nevine. One se uglavnom koriste svesno, da bi se poštedela nečija osećanja a poznate su nam svima (“Ta haljina te čini vitkijom…”) ili da bi se nekome pomoglo (“Ja sam kriv što je Marko zakasnio, imali smo dogovor da ga probudim, ali sam ja zaboravio…”)

Granica između laži i mašte kod dece je veoma tanka.

U predškolskom uzrastu imaginacija, mašta i sanjarenje su veoma izraženi. Međutim, pojedine imaginacije imaju prizvuk mogućih i realnih (na primer: ”Video sam lopova u dvorištu.”), a pojedine potpuno nerealnih i izmišljenih (na primer: ”U dvorištu je vatreni lav sa zelenim krilima!”) I jedne i druge mogu biti podjednako objektivno neistinite.

Zašto deca lažu?

Mogući razlozi za laganje kod mlađe dece su potreba da im se vršnjaci dive, da se privuče nečija (često i vaša) pažnja, ili da dobiju nešto što priželjkuju.

Strah od vaše kazne

Najčešći razlog za laž jeste želja da se izbegne kazna. Zato, preispitajte sebe kakve su vaše kazne, da li ih možete odrediti zajedno sa detetom, što zavisi od njegovog uzrasta i zrelosti. Sasvim je realno da bi, ukoliko bi vaše kazne za dete bile primerenije, ono manje lagalo.

Ukoliko poželite da se zabavite problemom laži kod svoje dece, pođite od sebe. Naime, iako to roditelji ne vole da čuju, deca su prve laži videla upravo od svojih roditelja.

Kako dete sazreva, i njegova laž je sve suptilnija i sve se teže otkriva. Roditelje ne zabrinjava toliko što dete ponekad slaže (čak prepoznaju korisnost takvih izjava) već to što oni, roditelji, sve teže uspevaju da “uhvate” kada dete laže a kada ne.

Dečje shvatanje iskrenosti i laži menja se sa uzrastom.

• 3 – 4 god – mašta i stvarnost se prepliću, pa dete još uvek ne ume SVESNO da prećuti istinu.
• 5 – 7 god – dete uči da laže iz ljubaznosti (“Bako, baš ti je dobra ova pita sa jabukama.”) ali i iz straha od kazne (“Nisam ja to uradio.”). Ove laži nisu smišljene ni isplanirane unapred, niti dete ume da objasni zašto ih govori.
• Od 8 god – dete postaje sposobno za laž sličnu lažima odraslih. Sada može da smišlja komplikovane zaplete, potpuno svesno, sa ciljem da izbegne kaznu ali i da bi za sebe pridobilo neku korist ili olakšalo trenutnu situaciju.
• Tinejdžeri – u periodu puberteta deca lažu najviše. S obzirom da u ovom uzrastu mnogi od njih teško nalaze zajednički jezik sa svojim roditeljima, ubeđeni su da bi im iskrenost donela samo nove probleme (svađe, viku, kazne) i zato radije biraju da nešto prećute ili slažu, nego da budu iskreni.

Ima li u laganju nečeg pozitivnog?

Svaki put kada dete pokuša da vas u nečemu “prevari” ili slaže, ono istovremeno razvija svoju inteligenciju. To ne znači da treba da ga podstičete da laže i dalje, ali jeste deo odgovora na pitanje zašto to dete uopšte radi. Sastavni deo njegovog odrastanja i razvoja jeste pokušaj da ispita vaše granice i da li ćete vi u neku njegovu izjavu poverovati ili ne.

Autorka teksta – Jelena Holcer, pedagog, direktor Škole za roditelje 

*autorski tekst u vlasništvu Pino brenda, podložan zaštiti autorskih prava uz zabranu korišćenja bez pismene dozvole vlasnika